Pi­še: Alek­san­dar Pe­ro­vić


Na­dam se da vam je na­slov pri­vu­kao pa­žnju. Ma si­gu­ran sam da je­ste. U Be­sud­noj je prak­tič­no ne­mo­gu­će da ri­ječ ,,špi­jun” pro­đe ne­za­pa­že­no. Ta­ko je uvi­jek bi­lo i bo­jim se da će se ta­ko na­sta­vi­ti u si­gur­noj nam bu­duć­no­sti. Još kad je u na­slo­vu. Evo vi­di­te da sam u pra­vu i Vi ste se upe­ca­li.
Sa­da ka­da sam pri­vu­kao va­šu pa­žnju, po­tru­di­ću se da i na­sta­vak tek­sta bu­de do­volj­no za­ni­mljiv. Ma­da sam si­gu­ran da to ne­će bi­ti la­ko. Na­ro­či­to jer ovo baš i ni­je tekst o špi­ju­ni­ma.
Ni­je ni o Ro­bi­nu Hu­du, iako je Šer­vud­skoj šu­mi upra­vo on do­nio svjet­sku sla­vu. Ali shva­ti­će­te već o če­mu je. Me­ni se či­ni da sam ja shva­tio. Sa­mo mi je bi­lo te­ško da pri­hva­tim ne­ke isti­ne.
Ka­da god imam slo­bod­nog vre­me­na, što je na mo­ju ža­lost sve rje­đe, tru­dim se da pro­či­tam ne­ko knji­žev­no dje­lo ili od­gle­dam ne­ki do­ku­men­tar­ni ili igra­ni film. Ni­je­sam ne­ko ko vo­li či­ta­o­ni­ce, po­zo­ri­šte ili bi­o­sko­pe. Na mo­ju šte­tu, si­gu­ran sam. To vo­lim da ra­dim u izo­la­ci­ji i ti­ši­ni. Sem što se pri­vre­me­no ras­te­re­tim od po­sla i dru­gih oba­ve­za, na­kon to­ga go­to­vo uvi­jek do­bi­jem i ne­ku in­spi­ra­ci­ju ili ide­ju. Obič­no is­ko­ri­stim za­ni­mlji­ve ci­ta­te, kao uvod u raz­ra­du ne­ke pro­ble­ma­ti­ke ko­ja me za­in­te­re­su­je, što već zna­ju oni ko­ji pra­te moj pi­sa­ni rad.
Ovog pu­ta me pod­sta­kao je­dan film, u kom glav­ni ju­nak, mla­da po­li­cij­ska na­da, na­kon bru­tal­nog raz­bi­ja­nja de­mon­stra­ci­ja pri­sta­li­ca Nel­so­na Men­de­le, u kom su ubi­ja­ni sa pot­pu­nim pra­vom oku­plje­ni lju­di, spo­zna­je ne­prav­de apar­thej­da i okre­će le­đa tom okrut­nom si­ste­mu u ko­ji vi­še ni­je mo­gao da vje­ru­je. Taj mla­di po­li­ca­jac, iz ugled­ne po­ro­di­ce, po­či­nje da pljač­ka ban­ke ši­rom Ju­žno­a­frič­ke Re­pu­bli­ke i di­je­li ote­ti no­vac si­ro­ti­nji. Eto je ve­za sa Ro­bi­nom Hu­dom i Šer­vu­dom, po­mi­sli­će­te ga­rant. E po­no­vo ni­je.
Me­ne je rad­nja fil­ma od­ve­la pr­vo u ma­šta­nje, pa on­da ba­ci­la u du­bo­ko raz­mi­šlja­nje. Opet sam pro­ži­vlja­vao ha­os od 24. ok­to­bra pro­šle go­di­ne. Osje­tio su­za­vac i pli­ka­vac. Sa ne­vje­ri­com po­sma­trao ko­lo­nu po­li­cij­skih i va­tro­ga­snih vo­zi­la ko­ja pod ro­ta­ci­jom i ve­li­kom br­zi­nom pr­o­la­ze kr­oz upla­še­ni na­rod. Tra­žio po­gle­dom pri­ja­te­lje sa ko­ji­ma sam bio. Je­ste, po­go­di­li ste o če­mu se ra­di.
Ra­di se o na­ma. O eko­lo­škoj Cr­noj Go­ri, a ne biv­šoj ro­bo­vla­snič­koj Ju­žno­a­frič­koj Re­pu­bli­ci. Ri­ječ je o si­ste­mu ko­ji je u XXI vi­je­ku do­veo do to­ga da mir­ni gra­đan­ski pro­test po­sta­ne ne­što što je li­či­lo na anar­hi­ju. Gdje su ugro­že­ni ne­vi­ni ži­vo­ti sa pra­vom oku­plje­nih raz­o­ča­ra­nih gra­đa­na. Ako i ov­dje vi­di­te ve­zu sa apart­hej­dom, za me­ne ste pot­pu­no u pra­vu.
Ide­mo da­lje. Za­mi­slio sam se oko, či­ni mi se, lo­gič­nog pi­ta­nja da li u onoj gru­pi po­li­ca­ja­ca ko­ji su u Pod­go­ri­ci tog 24. ok­to­bra raz­bi­ja­li de­mon­stra­ci­je ko­ri­ste­ći si­lu, do­zi­ra­nu ili pre­ko­mjer­nu, po­sto­ji ne­ko sli­čan ju­na­ku iz fil­ma ura­đe­nog po isti­nitim do­ga­đa­ji­ma u Ju­žno­a­frič­koj Re­pu­bli­ci?
Da li je ta­mo po­sto­jao ne­ko ko­me se zga­di­lo da bi­je gra­đa­ne ko­ji su tra­ži­li sa­mo ono na što ima­ju pra­vo? I to ne po ro­đe­nju, kao ne­ki, već po Usta­vu, mno­go­broj­nim me­đu­na­rod­nim de­kla­ra­ci­ja­ma i ugo­vo­ri­ma i do­ma­ćim za­ko­ni­ma. Je­ li ta­mo bi­lo ne­kog ko je pre­po­znao da si­stem tre­ba za­šti­ti od onih ko­ji ga iz­vr­ga­va­ju ru­glu i ko­ji mu pra­ve ži­ve ra­ne, a ne od gra­đa­na, od ko­jih je ve­li­ka ve­ći­na bu­kval­no na ivi­ci eg­zi­sten­ci­je?
Ne­ka­ko ta­man kad po­čeh da se pri­bo­ja­vam od­go­vo­ra, na pa­met mi pa­de sa­da već biv­ši mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va. Pre­po­znah niz po­ten­ci­jal­nih slič­no­sti sa ju­na­kom fil­ma. Za po­li­tič­ke poj­mo­ve još uvi­jek mlad, bio je i ve­li­ka na­da ne sa­mo svo­je partije, već i dru­gih, na­ro­či­to vla­da­ju­će. Či­ni se i da je ko­nač­no osje­tio na svo­joj ko­ži ko­li­ko si­stem za­pra­vo ne­pri­jat­no mi­ri­še. A i kre­nuo je od (naj)pr­ve ban­ke.
Ka­da bi se mi­li­o­ni o ko­ji­ma je sa­da već opo­zi­ci­o­ni po­sla­nik pri­čao u Skup­šti­ni Cr­ne Go­re to­kom ras­pra­ve o nje­go­vom ra­zr­je­še­nju sa mi­ni­star­skog mje­sta upo­tri­je­bi­li za či­šće­nje sme­ća sa raz­li­či­tih lo­ka­ci­ja, ka­kav bi to po­ten­ci­jal­no film­ski za­plet bio? Ili mo­žda pra­ve­dan ras­plet? Ko­li­ko bi nam sa­mo či­sti­ja bi­la ži­vot­na sre­di­na. A i sme­će bi za­vr­ši­lo na od­go­va­ra­ju­ćem mje­stu.
Na­rav­no da ni­ka­da ne­ću po­zva­ti na oti­ma­či­nu i pljač­ka­nje, pa ni onih ko­ji su vi­še od če­tvrt vi­je­ka bje­so­muč­no pljač­ka­li sve nas, a vje­ru­jem da ni biv­ši mi­ni­star ne­ma u se­bi to što bi ga do kra­ja po­ve­za­lo sa eks po­li­cij­skim ka­pe­ta­nom iz fil­ma ko­ji je re­dom pu­sto­šio ban­ke. Ne vje­ru­jem da je mo­gao da do­ži­vi baš to­li­ko du­bo­ko raz­o­ča­ra­nje.
Ono što iskre­no pri­želj­ku­jem je­ste da biv­ši mi­ni­star do­ži­vi pro­svje­tlje­nje i uz po­moć spe­ci­jal­nog dr­žav­nog tu­ži­la­štva ovom na­ro­du vra­ti dio ono­ga što je od nje­ga na raz­li­či­te na­či­ne ne­za­ko­ni­to ote­to. Ako to ne mo­gu bi­ti vri­je­me i pa­re, ne­ka ba­rem od­go­vor­ni za to bu­du ras­krin­ka­ni i ade­kvat­no sank­ci­o­ni­sa­ni.
To bi bio do­bar po­če­tak kra­ja. Jer bez kra­ja ne­ma ni no­vog po­čet­ka.
A ko ni­je za­vr­šio ono što je po­čeo, ne­će do­ži­vje­ti ni mo­ral­nu ni­ti bi­lo ka­kvu dru­gu sa­tis­fak­ci­ju.
(Autor je iz­vr­šni di­rek­tor Eko­lo­škog po­kre­ta „Ozon’’